Tjuneri širom sveta već decenijama kreiraju automobile koji izlaze iz postojećih standarda, mahom postavljajući smernice koje naknadno preuzimaju i sami proizvođači.
Ipak, kompanijama se često desi da i same smisle nešto neobično a da im to i nije bila prvobitna namera. Mnogi takvi automobili su nastali iz razloga demonstriranja naprednih tehničkih dostignuća ili pak prateći određene trendove. S druge strane, ima i onih koji su bili čista greška.
Evo nekih „ludih“ kreacija poređanih abecednim redom, a vi naravno možete dodati neke svoje favorite koje smatrate odgovarajućim:
Alfa Romeo Disco Volante
Ovo je sportski derivat Alfine 1900 limuzine, proizveden u veoma malom broju primeraka između 1952. i 1953. Proizvođači su i ranije pokušavali da regulišu strujanje vazduha oko karoserije automobila, ali je Disco Volante tu ideju podigao na viši nivo.
Proizvedeno je samo pet primeraka u tri karoserijske verzije, a Spider je bez dileme u najvećoj meri zaslužio naziv „leteći tanjir“.
Alfa Romeo SZ
Alfe kojih se najbolje sećamo su uglavnom prelepe, često atraktivnih oblina, a nijedan od ovih opisa se ne može primeniti ni na SZ kupe niti kasniji RZ kabriolet.
U Italiji je dobio nadimak „Il mostro“ (monstrum).
AMC Pacer
Za automobil proizvođen u SAD u drugoj polovini sedamdesetih, Pacer je bio zapanjujuće modernog dizajna, s naglašenim staklenim površinama. Radikalna forma je gotovo sigurno bila preveliki zalogaj za American Motors Corporation, jer za razliku od detroitske „Velike trojke“, AMC nije bio dovoljno moćan da amortizuje eventualan gubitak profita na Paceru s prihodima ostvarenim od prodaje konvencionalnijih modela.
Pacer nije bio sjajan automobil. Bilo je nekoliko jasnih razloga zašto je bio za izbegavanje, ali je stajling bio faktor koji je doprineo odluci da se proizvodnja ukine nakon samo pet godina.
Ariel Atom
Ovo je ekstreman primer kada funkcija diktira formu automobila. Ovde gotovo ni da nema „stajlinga“. Karoserija automobila je uglavnom i šasija, kroz koju vozač i brojne komponente mogu da se vide. Panela koji ne pripadaju strukturi gotovo i da nema.
Ipak, bez obzira na to, Atom je jedan od najprepoznatljivijih automobila na svetu, jer teško da bilo šta drugo izgleda kao on.
Aston Martin Lagonda
Dizajnirao ju je Vilijam Tauns (1936-1993.). Lagonda je primljena s rezignacijom kada je debitovala 1976., jer sve do tada, Aston Martin je bio poznat po atraktivnim automobilima zaobljenih linija. Taunsov dizajn se uglavnom sastojao od ravnih panela spojenih u oštre uglove.
Tradicionalisti su bili prosto zgroženi, ali je Lagonda ostala u proizvodnji do 1990. Mada je došlo do neznatne restilizacije 1987., originalni karakter automobila nije promenjen.
Aston Martin Victor
Jedinstveni Victor je baziran na One-77 hiperautomobilu, proizvedenom u ograničenoj seriji, s ogibljenjem iz modela Vulcan, predviđenom za trkačku stazu. Instrument tabla je preuzeta iz Valkyriea, a na njegovom 7,3-litarskom V12 motoru je poradio Cosworth, podigavši „konjicu“ na 848 „grla“ sa 760 s koliko je raspolagao One-77.
Ukoliko su specifikacije „lude“, još je „luđi“ izgled ovog automobila. Victorova karoserija od ugljeničnih vlakana je preuzela dizajnerske smernice od V8 Vantagea, proizvođenog od 1977. do 1989. Definitivno jedan od „najagresivnijih“ i najatraktivnijih modela koje je britanska marka ikada proizvela.
Audi Type K
Mada je Audi K bio tehnički napredan, u suštini je izgledao kao većina drugih automobila iz dvadesetih godina, sve dok Paul Jaraj (1889-1974.) nije umešao svoje prste. Ovaj briljantni austrijski stručnjak u oblasti aerodinamike, koji je prethodno radio u „Zeppelinu“, kreirao je izuzetnu karoseriju koja je bila pogodna za modele automobila manje poznatih nemačkih proizvođača kao što su Ley i Dixi.
Bizarno visoka za svoju širinu, ova razvojna vozila su rizikovala da se prevrnu prilikom bočnog vetra ili kada bi bila vožena s „entuzijazmom“ kroz krivine. Međutim, bila su mnogo brža na pravcu u odnosu na verzije s konvencionalnom karoserijom, što je Jaraj i pretpostavio.
BAC Mono
Poput Ariel Atoma, BAC Mono i njegov naslednik, BAC Mono R, izgledaju kako izgledaju jer su dizajnirani da budu brzi, ne i dopadljivi. Ove kreacije firme Briggs Automotive Company su konstruisane kao trkačka vozila, s akcentom na malu masu i njen optimalan raspored.
Konfiguracija s jednim sedištem dolazi u kombinaciji sa zatvorenim točkovima, a prednosti ove postavke su tako velike da je ona zabranjena u većini auto-moto disciplina, uključujući i Formulu 1.
Bentley Bentayga luksuzni SUV je impozantno vozilo, ali ni blizu tako „ludo“ kao što je to Bentley prvobitno nameravao. Bentayga je prvi put predstavljena javnosti u konceptnom formi na Salonu automobila u Ženevi 2012., s oznakom EXP 9 F. Reakcije na stajling anfasa s dva cirkularna fara, naišao je na blagu kontroverzu.
Ipak, Bentley je ublažio sve sa serijskim modelom, koji je na scenu stupio 2015.
Da li neki automobil bolje ilustruje duh vremena od Bond Buga? S tri točka, klinastog oblika, kupolom koja se otvara i drečavom narandžastom bojom, Bug je bio društveni izraz tokom svog „života“ od 1970. do 1974., kada su „deca cveća“ morala da ustuknu pred eksplozijom „pank“ supkulture.
Uprkos nazivu, ovaj automobil je proizvodio Reliant, koji je kupio Bond 1969.
Bugatti Type 57S
Većinu karoserija superluksuznih automobila iz tridesetih su kreirali karoseristički specijalisti. To se ne odnosi na Type 57S iz 1936., kojeg je konstruisao i dizajnirao sam Bugatti.
Regularni Type 57 je bio sam po sebi dramatičan, dok je Type 57S bila spuštena verzija. Dva primerka potonjeg modela, od kojih je ovaj na fotografiji jedini preživeli, nazvani su Coupé Aero, verovatno najlepši (i najluđi) od svih.
Cadillac Eldorado
Ovaj automobil je sinonim za glamurozna američka vozila pedesetih. S tim u vezi, vrhunac je ovo vozilo doživelo 1959. Te godine je izašao model s kvartetom farova, obrascem prednje maske u vidu dragulja i kolosalnim „perajima“.
Ta „peraja“ su postala značajno manja 1960., a Eldorado modeli su ostali izuzetno atraktivni sve do kraja sedamdesetih, ali nikada tako „ludi“ kao model iz 1959.
Caparo T1
T1 je jedini model koji je proizveo Caparo Vehicle Technologies. Izgledao je kao da je kreiran za neku još uvek nepostojeću trkačku seriju. Mada je bio legalan za učešće u svakodnevnom saobraćaju, T1 je od strane automobilskih novinara ipak smatran suviše ekstremnim za vožnju na javnim putevima. Naravno, na stazi je pokazivao svoj puni potencijal.
Mada je izgledao u velikoj meri kao koncept, SSR je bio serijski kamionet dizajniran da podseća na Chevrolet Advance Design kamionete posleratnog perioda.
Primerak na fotografiji je bio zvanično vozilo bezbednosti na Indianapolis 500 trci 2003. godine. SSR je krenuo u prodaju krajem te godine, ali uprkos atraktivnom izgledu, pronašao je mali broj kupaca. GM je uskoro odustao od čitavog projekta, a poslednji SSR je proizveden marta 2006.
Chrysler Airflow
Lansiran 1934., Chrysler Airflow i njegov DeSoto blizanac, bili su među prvim serijskim automobilima koji su prisiljavali vazduh da se kreće oko njih, umesto da ga „razbijaju“ ispred sebe. Prednosti koje su se ogledale u ekonomičnosti i performansama, između ostalog, veoma su poznate, što je Paul Jaraj shvatio mnogo pre dolaska Airflowa.
S druge strane, lansiranje vozila s takvom karoserijom je tokom „Velike depresije“ predstavljalo hrabar potez. DeSoto Airflow je ukinut 1936. a Chrysler godinu dana kasnije. Ipak, ostavili su dubok trag po pitanju dizajniranja automobila.
Citroën Ami
Samo oni koji nisu videli Ami mogu da smatraju da je 2CV „najluđi“ Citroenov dizajn. Limuzinska verzija ovog ekstravagantno čudnog automobila je imala karakterističan dizajn farova poput bombona i iskošeni zadnji prozor, ali u suprotnom smeru. Doduše, ništa od ovoga nije bilo novo, ali uz ostale (čudne) dizajnerske detalje, Ami čini jednim od najkontroverznijih serijskih vozila u istoriji.
Doza „normalnosti“ je uvedena kada je Ami redizajniran 1968., sedam godina nakon lansiranja. Doduše, i dalje je izgledao bizarno, ali u poređenju s originalom, delovao je gotovo „mejnstrim“.
„Ajkula“ i dan danas slovi za remek-delo automobilskog dizajna. U svoje vreme, ovaj automobil je bio pojam avangarde, fascinirajući automobilsku javnost kada se pojavio 1955. godine, da bi bio u proizvodnji narednih 20 godina. Čuven je po hidropneumatskom ogibljenju i farovima čiji je snop pratio pokrete na volanu (od 1967.), što i sada nisu sistemi koje poseduje svako vozilo.
Decembra 1999., ovaj automobil je stavljen na treće mesto liste „Automobila stoleća“, odmah iz Ford Modela T i Minija, ali ispred VW „bube“ i Porschea 911.
Dodge Charger Daytona
Ponekad serijski modeli nastanu da bi svom trkačkom ekvivalentu popravili šanse za uspeh. Dodge Charger Daytona je dramatičan primer tog tipa. Njegov „nos“ za probijanje vazduha i ogromno zadnje krilo, učinili su ga jednim od četiri „krilata ratnika“ (Winged Warriors) i prvim „aero ratnikom“ od dva, koji su se takmičili u NASCAR seriji 1969. i 1970. Drugi „aero ratnik“ (Aero Warrior) je bio mehanički sličan Plymouth Superbird.
Izuzetno uspešni trkački automobili često bivaju zabranjeni neposredno nakon pojavljivanja. Organizatori NASCAR-a su ipak bili nešto suptilniji. Od 1971., dozvolili su ovim automobilima da se takmiče, ali samo s relativnom malim motorima, što ih je naravno činilo krajnje nekonkurentnim.
Dodge Royal
Proizvodio se u tri generacije samo šest modelnih godina, od sredine do kraja pedesetih. Transformacija u stajlingu američkih automobila, koja je započela u ovom periodu, može se prostudirati kroz ovaj pojedinačan model.
Prve dve generacije su posedovale karakterističan „vajb“ četrdesetih godina, da bi s trećom Dodge ušao u potpunosti u „Jet Age“ režim. Dugačka, oštra „peraja“, bez kojih je bilo gotovo nemoguće prodati automobil u SAD u to vreme, bila su krajnje naglašena.
Edsel Corsair
Corsair je bio jedan od prvih modela koje je proizvela Fordova katastrofalna marka, Edsel. Njegov stajling nije uspeo da ostavi dublji trag jer je kompanija propala nakon samo tri godine, a i nije jedini razlog neuspeha. Time magazin ga je opisao kao „Oldsmobile koji sisa limun“.
Nakon samo jedne modelne godine, Fordovi dizajneri su u velikoj meri ublažili Corsair, učinivši ga daleko konvencionalnijim. Uprkos tome, Edsel je otišao u istoriju pre 1960., a njegova propast je ubrzana oštrom recesijom koja je grubo zaustavila dugačak posleratni ekonomski rast Sjedinjenih Američkih Država.
Ferrari Monza SP1
Poslednji u dugoj seriji Ferrarijevih Monza Modela su SP1 i SP2, koji kombinuju vrhunsku mehaniku i specifičan i nadasve dramatičan retro stil. SP1 je nekonvencionalniji, budući da se radi o jednosedu. To se ne primećuje na prvi pogled, jer su obe Monze s motorima napred i kardanskim vratilom koje prolazi kroz sredinu šasije i snagu šalje na zadnje točkove.
Samim tim, vozačko sedište je pomereno ulevo, što je bolja solucija od postavljanja vozača iznad pogonskog vratila, mada je to bila uobičajena praksa kada je Ferrari započeo takmičenje u Formuli 1.
Električna poslovna limuzina – sportska i udobna
Prvo digitalno: Pretpremijera će biti predstavljena preko livestream-a
