Bez mirisa i nevidljiv, vodonik je kao što znamo, najprisutniji hemijski element u svemiru.
Samim tim, on ima potencijal da obezbedi čistu energiju u neograničenim količinama. Već sada se koristi u naftnim rafinerijama, kao i u industrijski veštačkih đubriva. Međutim, uprkos naporima i velikoj pažnji javnosti, nikada nije ušao u kategoriju regularnih goriva. To bi moglo uskoro da se promeni, jer se čovečanstvo nalazi pred ozbiljnim izazovom u vezi sa zaustavljanjem klimatskih promena.
Analitičari se slažu u tome da veći deo globalne ekonomije može biti dekarbonizovan na kratkoročnom planu kroz proces elektrifikacije. U to su uključeni automobili, grejna infrastruktura i korišćenje obnovljivih izvora u svrhu dobijanja električne energije. Međutim, nešto drugo će biti neophodno da se „očiste“ sektori koji intenzivno doprinose emisiji ugljenika, kao što su avio-saobraćaj, brodski saobraćaj, kamionski transport i teška industrija (proizvodnja betona i čelika). Što se vodonika tiče, on ne emituje ugljenik kada sagoreva, tako da ga mnogi smatraju idealnom zamenom za fosilna goriva u navedenim problematičnim sektorima.
Uprkos tome što vodonika ima u izobilju, njegovi atomi ne egzistiraju samostalno. Neophodno je razdvojiti ih od ostalih elemenata s kojima kreiraju jedinjenja, da bi ovaj gas mogao da se koristi za isporuku energije. Ovo može biti odrađeno na različite načine, koji se jednostavno označavaju različitim koloritom, u odnosu na ekološku podobnost.
Na „prljavijoj“ strani skale je smeđi vodonik, koji se dobija iz uglja. Sivi se izdvaja iz prirodnog gasa, i to kroz proces koji i dalje ima mnogo ugljeničnog „otpada“. Čistija plava varijanta se takođe dobija iz prirodnog gasa, ali uz korišćenje tehnologije izolacije i skladištenja ugljenika (CO2).
Zeleni vodonik je naravno ekološki najpodobniji. Proizvodi se uz pomoć elektrolize vode, uz korišćenje obnovljive energije. Električna struja dobijena iz solarnih farmi i vetroparkova razdvaja molekule u vodonik i kiseonik. Zeleni vodonik sve više privlači pažnju investitora i političkih struktura, kako svet sve više teži da redukuje emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Međutim, tu postoji jedan „problem“.
Troškovi proizvodnje zelenog vodonika su još uvek visoki, i iznose oko pet dolara po kilogramu. Da bi vodonik bio konkurentan fosilnim gorivima, ta brojka treba da padne ispod jednog dolara. Analitičari kažu da bi to moglo da se desi u narednih par decenija, a vrlo verovatno i ranije, jer iza istraživanja i razvoja stoje moćne institucije, kao što je Američki departman za energiju.
No comments:
Post a Comment